Edvin Broker se kasno vraćao u svoj njujorški hotel. Mirno je prošao kroz osvetljeni hol, dobacio nešto pospanom portiru i bez ikakvih predosećaja ušao u otvoreni mračan lift koji ga je spreman čekao. Sijalice u liftovima često pregore, ali je zato jasno svetlela kontrolna tabla sa brojevima spratova. Pre nego što je uspeo da pritisne dugme, osetio je snažan ubod nožem u srce, od čega je na mestu izgubio svest. Bandit koji mu je oteo novčanik sa pedeset dolara mirno je sišao stepeništem i neometan izašao iz hotela.
"Probudila me je neprijatna zvonjava ili nekakvo metalno kloparanje", pričao je kasnije. "Ugledao sam iznad sebe reflektore hirurške sale... Shvatio sam gde se nalazim, mada me ništa nije bolelo... Imao sam čudno osećanje kako se dižem i napuštam svoje fizičko telo...Postao sam neverovatno lagan...Odjednom se pored stola našao moj pokojni brat Harvi... Izvini, smešio mi se, ali te moram vratiti nazad...sa obe ruke me je počeo gurati nazad u moje telo... Još nije došlo tvoje vreme, objasnio mi je... Tu sam nekako opet izgubio svest i nisam se više povratio sve do kreveta u bolničkoj sobi. Lekari su mi rekli da su me već skoro otpisali!"
Mel Cimerman, saobraćajni policajac iz Arizone, nalazio se na zadatku u svoj službenom autu. Radiom su ga upzorili da zaustavi ukradeno vozilo koje mu nailazi. U ludoj trci koja je usledila, mladi i neiskusni policajac izgubio je kontrolu nad svojim automobilom, iz sve snage udario u drvo kraj puta i izgubio svest.
Kada je ponovo došao svesti, nalazio se u grupi posmatrača oko slupanog vozila, a na zemlji je ležalo telo nakog policajca.."Kada sam shvatio da sam to u stvari ja, počela je da me hvata panika. Iz sveg glasa sam počeo da "vičem", ali me niko nije čuo... Onda sam počeo da "drmusam" ljude oko sebe, ali sam s užasom shvatio da moje ruke prolaze kroz njih... U tom je sa autoputa sišla neka plavuša koja je prišla mom telu i bez razmišljanja počela da me vraća u život disanjem usta na usta... Čim mi je udahnula prvu količinu vazduha, počela je da me zaokuplja tama i da osećam oštar bol u glavi. Kada sam uskoro otvorio oči, ugledao sam ponovo onu plavu devojku, za koju se ispostavilo da je bila bolničarka".
U tridesetoj godini života, Meri Robins iz Škotske doživela je srčani udar, češljajući se pred ogledalom u svojoj spavaćoj sobi.
"Odmah po gubitku svesti, učinilo mi se da nekud propadam. Kroz neki mračni prolaz ili tunel, poput bunara. Na kraju se nalazila svetlost koja me je odjednom svu zaokupila. Našla sam se pred osobom od čiste svtlosti za koju sam odmah znala da je Isus! Iza njega se prostirala prekrasna zemlja sa velikim gradom koji se presijavao kao da je bio sazdan od samih kristala. Pošla sam prema gradu, ali me je Isus (biće od svetlosti) zaustavio blagim rečima da se moram vratiti, jer bi moja još nezbrinuta deca teško patila i stradala! Osvestila sam se posle nekakvog šoka koji je potresao moje čitavo telo. Iznad sebe sam tada ugleddala dvojicu službenika prve pomoći koji su me uspeli povratiti kardio-šokovima!"
U toku drugog srčanog udara koji je doživela u bolnici, Iva Santjago iz Midlenda je takođe klinički zamrla...
"Odjednom sam počela propadati kroz pod bolnice, ili mi se, bar, tako činilo. I već sam pomislila kako ću se uskoro naći u samom podrumu, kad sam se odjednom našla na sred prekrasne livade posute najlepšim cvećem! Uspravila sam se iznenađena neverovatnom lakoćom svog novog tela. Nisam znala kud da pođem i šta da uradim kad se, odjednom, iza mene stvoriše dva čoveka u nekakvim braon mantijama... Odmah sam prepoznala svog pokojnog oca i njegovog neženjenog brata. Nasmešili su mi se i objasnili da se moram vratiti uprkos želji da ostanem, jer se, inače, ne bi imao ko brinuti za moju udovicu majku! Rekli su mi da legnem nazad na travu i sklopim oči... Kada sam ih ponovo otvorila, našla sam se na stolu intezivne nege!"
Rita Kembel iz Lareda, gotovo se udavila kada je imala osam godina, udarivši glavom o ivicu betona bazena u koji je skakala.
"Probudila sam se od neke strašne buke u ušima i odjednom ugledala svoje telo na dnu bazena. Lebdela sam nad samom površinom bazena i osećela se bestežinskom. Zainteresovano sam posmatrala svoju majku i nekoliko suseda koji su me vukli napolje i pokušavali da me povrate u život. Odjednom kao da me je zahvatio neki strašni vakuum, kao vrtlog, i počeo me usisavati... Nakon kraće nesvestice ponovo sam progledala i našla se na nekoj livad prepunoj cveća. Oko obližnjeg velikog drveta igralo se petoro dece mog uzrasta. Kada su me primetili pošli su ka meni. Ja sam zbunjeno gledala oko sebe divno plavo nebo, koje je isijavalo brilijantnim bojama, ali nije imalo Sunca na sebi. U tom me je vakuum ponovo usisao i opet sam izgubila svest. Došla sam sebi tek u bolnici gde su mi objasnili da sam tri puta zamirala tog popodneva i da su me jedva spasili!"
Marta Johans iz Amsterdama hitno je prevezena u bolnicu na prevremeni porođaj. Ubrzo nakon carskog reza zapala je u komu, nakon čega je nastupila klinička smrt, koja je trajala gotovo deset minuta!
"Sam porođaj posmatrala sam odnekud sa plafona! Videla sam kako mi iz rasečenog stomaka vade bebu. Istovremeno sam počela da se gubim i počeli su da me spasavaju.. Tonula sam u neopisiv ambis uz zvonjavu u ušima... Kada se sve smirilo, shvatila sam da sam "stigla", samo nisam smela odmah da otvorim oči. Kada sam to konačno učinila, videla sam ogromna vrata okovana gvozdenim šinama. Iznad vrata stajao je neki natpis na latinskom. Nisam razumela šta on znači i stajala u nedoumici, kada sam osetila neku blagu ruku na svom ramenu. Rečeno mi je da se okrenem u suprotnom smeru. Znala sam da sam umrla i da verovatno ne smem da vidim to biće iza sebe. Postupila sam kako je zahtevao i uskoro čula oko sebe uzbuđene glasove bolničkog osoblja..."
Deset godina kasnije, posmatravši prenos božićne "ponoćne mise" iz Vatikana, videla je ista ona masivna vrata sa latinskim natpisom, koji je holandski komentator preveo kao "VRATA ŽIVOTA I SMRTI".
Iz ovog slučaja se vidi da zamrla osoba nije otišla u paralelni svet , kao većina ostalih, već se zadržala na zemaljskom nivou, ali kilometrima daleko od svog grada.
U toku duže bolesti, Leo Martin iz Rod Ajlenda naglo je gubio težinu i apetit. Kao posledica tog stanja, povremeno je zapadao u neku vrstu kome. Obično ništa nije osećao, ali jednoga dana našao se na čudnom mestu.
"Kao da sam pao s neba, našao sam se na proplanku prekrivenom ćilimom zelene trave i grmovima poljskog cveća neopisivih boja i oblika. Nikada nisam video ništa lepše, Zagledao sam se u nebo bez oblaka i video da na njemu nema sunca, iako je sve blistalo od jarke svetlosti i živih boja...Stajao sam na poljskom putu kraj kristalno bistrog potoka, kada sam ugledao žensku priliku koja mi se približava. Prepoznao sam svoju nedavno umrlu suprugu. Iako je umrla sa svojih 60 godina, ovde mi se učinila veoma lepa i mlada. Jedino joj se duga srebrno seda kosa rasula preko ramena. Nikad u životu nisam video lepše stvorenje. Povela me je niz put u dovela do malog mosta koji je prelazio preko onog potočića. Rekla mi je da sam se nepotrebbno sekirao zbog njene smrti, jer smrt kao takva i ne postoji i da ćemo se, kada dođe vreme, ponovo ovde sresti i tada ostati zauvek zajedno! Ali, ona se morala vratiti,a za mene još nije bilo vreme. Tužno sam posmatrao kako odlazi preko mostića. Na kraju se okrenula i još jednom mi mahnula i poslala "poljubac" rukom. Tada sam izgubio svest i kada sam došao sebi bio sam na operacionom stolu. Ali ja sam se sada osećao veoma jakim i ponovo zaljubljenim i željnim života!"
Leo Martin je poživeo još punih osam godina i umro u sedamdeset trećoj godini - u snu!
Među ljudima koji su zapadali u krizu kliničke smrti našao se i slavni psihijatar, dr Karl Jung, zbog izneneadnog srčanog udara.
"Odjednom sam se našao na tako velikoj visini sa koje sam jasno video zemaljsku kuglu! Pošto me je prošlo prvo panično osećanje, ugledao sam pred sobom neku visoku sjajnu građevinu, sličnu našim hramovima. Što sam joj se više približavao, nešto me je više vuklo da prođem kroz ta visoka masivna vrata. Osećao sam da ću unutra naići na mnoga draga bića iz života i da će mi unutra odjednom postati jasne sve tajne života i smrti. Obuzelo me je neko neopisivo stanje duševnog mira i spokojstva. A onda me je nešto povuklo "natrag" u bivše telo koje sam ugledao padajući sa visine i u koje sam se zaleteo iz sve snage. Iznad sebe sam ugleddao zabrinuto lice svog lekara... Upravo mi je stimulisao srce nekim jakim sredstvom i vratio me zemaljskoj svesti. Čini mi se da mi ovo baš i nije prijalo, jer će proći tri nedelje pre no što ću zaboraviti to predivno osećanje koje sam imao u toku svog izleta van tela. Tri nedelje sam goreo od želje da ponovo umrem!"
Slavni francuski glumac Danijel Želen takođe se našao u bolnici nakon srčanog udara.
"Osećao sam strašan bol u predelu srca, a onda me je progutala neopisiva tama i ništavilo. Učinilo mi se da sam izašao iz sopstvenog tela. sasvim jasno sam video lekare kako se trude oko mene, koa i ekran kardio-aparata koji je beležio sve slabije otkucaje mog srca. U panici sam pokušavao da vičem, ali su mi se usta samo nemo otvarala. Istovremeno sam se osećao sve lakšim, gotovo bestelesnim! Onda sam iznad sebe ugledao kupolu divnog plavog neba u čuo glasove ptica i dece koja su se negde igrala. Shvatio sam da sam "umro" i da se nalazim na putu u raj! Prvobitna panika me je sve više napuštala, a zaokupilo me je nako prijatno stanje opuštenosti i mira. Kada su me nešto kasnije vratili u život, osećao sam se razočaranim. Želeo sam da ostanem tamo gde sam pošao!"
Meri Hadson iz Tulse sa 26 godina doživela je penicilinski šok , nakon koga je doživela kliničku smrt.
"Počela sam nekud propadati, kao da me je zahvatio neki vrtlog. Pomislila sam - umirem! Tada mi je ispod zatvorenih kapaka počela blještati neka svetlost. Kada sam konačno otvorila oči, ugledala sam valovitu okolinu neopisive lepote. Uredna gusta trava mi je bila slična skupocenim tepihu, a sva je bila posuta raznobojnim cvećem. Na vrhovima brežuljaka bile su divne šume. Nebo se plavilo bez oblaka i sve je isijavalo neviđenom lepotom boja. Znala sam, umrla sam i nalazim se u raju! Na proplanku se ukazalo neko biće u belom plaštu, koje je svetlelo jarkom žutom bojom. Isus, pomislila sam! Tada sam, kao u bunilu, začula vrisak i zapomaganje moje majke "Isuse, spasi mi dete!" Istog trena ona osoba od svetlosti je nestala, a mene je povukao onaj isti vrtlog - natrag u telo! Pored kreveta sam ugledala svoje uplakane roditelje, presrećne što me opet vide živu!"
Timoti Klark ozbiljno je ranjen u Vijetnamu, ostavši bez obe noge, desne ruke i sa raznetim delom pluća.
"Našao sam se kao izbačen iz tela. Lepo sam video bolničare kako me stavljaju na nosila, dok su drugi skupljali raznesene delove mojih drugova i trpali ih u mrke plastične džakove. Pre no što su me podigli sa zemlje pokrili su mi moje modro lice delom bluze. Znači, mrtav sam, razmišljao sam. Tada me je odjednom zaslepela brilijantna svetlost nepoznatog izvora. Verovatno snažni reflektori poljske bolnice na čijem operacionom stolu sam se našao. Kada sam se probudio, objasnili su mi da sam izgubio obe noge i ruku. Počeo sam da plačem... Od užasa pri pomisli da ću živeti kao teški invalid od svoje dvadeset druge godine, a i od tuge što nisam ostao na "onoj strani". Znao sam da moje telo ima dušu, inače kako bih sebe onako jasno video? A ako imam dušu, zaključio sam, onda smrt ne postoji!"
Franciska Bušman, nemačka emigrantkinja, živela je bez problema 45 godina na Floridi, da bi je u 65-oj godini oborio srčani udar. Znala je da je voze u bolnicu, čula je očajan glas lekara "Bojim se da ćemo je izgubiti!", a onda ju je progutalo ništavilo...
"Učinilo mi se da se smanjujem i da propadam u vlastito telo. Našla sam se u nekakvom tunelskom bezdanu kroz koji sam pojurila vrtoglavom brzinom. Odjednom me je obasjala do tada neviđena svetlost. Sigurna sam da u nju očima ne bh mogla da gledam, ali u onom fantastičnom stanju uopšte mi nije smetala. Scena koju sam uskoro ugledala potpuno me je smirila. Ispred mene uzdizao se neki neobičan grad, sav od sjajnog mermera, sa mnoštvom visokih stubova i nebrojenim stepenicama koje su vodile u pravcu zlatom ukrašenih dveri. Polako sam prilazila podnožju tih stepenica i tamo se našla oči u oči sa svojim pokojnim roditeljima. Odmah sam ih prepoznala, a otac mi se obratio na nemačkom:"Ciska, mi znamo da ti se ovde sviđa, ali ćeš se morati vratiti natrag! Još nije došlo tvoje vreme". Istog trenutka me je nešto povuklo natrag u moje telo koje je poskočilo od kardio-šoka".
Mervin Mc Milan, poštar pred penzijom, odvežen je u bolnicu sa vrata kuće gde je trebao da uruči preporučeno pismo - mrtav! Bar su tako tvrdili instrumenti hitne pomoći.
"Probudio sam se na obali neke reke i zagledao se u divno plavo nebo bez sunca! Nisam u prvi mah znao šta se sa mnom desilo, pa sam pomislio da sam zaspao pored obližnje reke na koju sam često vikendom odlazio na pecanje. Kad sam se uspravio primetio sam da je okolina prosto devičanski čista. Za razliku od naše gradske reke ova je kristalno čista. Sa druge strane uzdizao se nekakav fantastičan grad od belog kamena ili mermera, tu i tamo ukrašen zlatom i kristalima. Prišao sam malom drvenom mostu i tu seo. Pitao sam se "Bože, gde li se to nalazim?" Ugledao sam sa druge strane grupu razdragane omladine. Po prekrasnoj okolini šetali su stariji, o nečemu ozbiljno razgovarajući. Bože, pa ja sam umro, sinula mi je neprijatna misao. Međutim, nisam se zbog toga naročito ganuo. Svideo mi se "novi svet". Mostu je s druge strane prišla mlada devojka neviđene lepote i nasmešila mi se "Ako pređete ovaj most, više se nećete vratiti". Samo Bog mi je svedok koliko sam želeo da pređem taj most i pridružim se onom anđeoskom biću!...Kada su me na kraju ipak povratili, osetio sam jake bolove u grudima i silnu želju da se ponovo vratim u onaj drugi, mnogo lepši i bolji svet!"
Nije nam poznato da li je ona ista devojka sačekala Mervina i kada je konačno umro, tri godine kasnije!
Elizabet Ford, mlada agentkinja za promet nekretnina iz Los Anđelesa, očajna zbog toga što ju je verenik ostavio sa bivšom devojkom, sela je u svoja kola, pošla putem za San Francisko i kada je dostigla brzinu od 120 km/h, zaklopila je oči i zavrnula volan u desno...
"Osetila sam još izvesno vreme kako se automobil prevrće, a onda je usledio snažan udarac...Ali ja sam negde i dalje jurila sumanutom brzinom. Nekud nadole! ... Odjednom se moj pad usporio, pa sam počela primećivati neku promenu oko sebe. Prvo što sam primetila je odsustvo boja... Iz te čudne magle izbijale su avetinjske glave ljudi i žena. Otvarali su usta u nemoćnom pokušaju da nešto kažu... Uhvatila me je panika pa sam i sama otvarala usta "vičući bez glasa"! "Bože, oslobodi me ovog pakla, pomislila sam. Šta sam ti učinila da me ovako kažnjavaš?" Tada sam shvatila da sam se upravo ubila i da ću ovde za kaznu ostati zauvek. Moj užas je bio toliko veliki, da se neko konačno smilovao i poveo me nekud za ruku... Stigli smo do neke bare i zagledala sam se u njenu površinu u kojoj sam ugledala sliku svog bivšeg verenika i njegove devojke, u avionu, kako se veselo smeše i ljube... Zatim sam na nekom proplanku ugledala sliku srećne porodice. Bili smo to ja i moj kolega s posla koji je već duže vreme zaljubljen u mene. Sa nama su bile i naše dve kćerke... Znala sam da mi pokazuju moju budućnost koju sam zbog gluposti zauvek izgubila. Podigla sam glavu ka tamnom svodu i pomolila se Bogu da mi oprosti... Kada sam se osvestila, pored mene su bili moji roditelji i onaj kolege sa posla!"
Elizabet je shvatila poruku. Čim se oporavila, pozvala je kolegu i "zaprosila" ga. Nastavili su da žive u sreći, dobivši u međuvremenu dve ćerke.
Lari Vuds je bio momak preke naravi , sklon alkoholu i tučama. Kada je u jednoj takvoj tuči uhapšen jer su dvojica mladića završila u bolnici njegovom krivicom, od kojih su za jednog tvrdili da mu nema spasa, Lari je, otrežnjen i svestan svoje krivice, u zatvorskoj ćeliji pokušao da izvrši samoubistvo vešanjem. Srećom, zatvorenik u ćeliji do njega, čuo je njegovo krkljanje i počeo da doziva stražara...
"Pošto sam se gušio par sekundi, počeo sam da gubim svest. Osetio sam da počinjem da propadam nekud u zemlju. Jurio sam strelovitom brzinom nadole, a pored mene su propadali i neki drugi. Čudno su se kezili u mene svojim unakaženim licima. Jednom od njih curila je krv iz čela, a jedna devojka je imala veliku ranu na vratu iz koje je lila krv. Pružala je ruke ka meni kao da želi da me uhvati za vrat... Da to nije pakao o kojem su mi kao dečaku pričali? Biće da je pakao , a ja sam tu jer sam se upravo ubio.... Bože, ako te ima, molio sam se, oprosti mi, nikad više neći dići ruku na drugog čoveka, samo me oslobodi ovog košmara!"
Policajci su uspeli da vrate Larija u život još u zatvorskoj ćeliji pomoću masaže i veštačkog disanja. Kada se povratio obradovao se što će i onaj mladić preživeti. Blago je kažnjen dobrovoljnim radom u obližnjem parku i održao je svoje obećanje dato sudiji. Nije više pio, a samo se još jednom pobio, za osam godina, kada je pomogao dvojici mladića, žrtvama nasilja, da se spasu od pljačkaša.
